TUZNE OCI

Rodila sam se na ovom okrutnom svijetu,
Brzo sam ostala bez ikoga svoga...
Ljudi nanijeli su mi bol ubivsi mi mamu,
I na cesti ostavise me samu.
Lutala sam dugo i ljeti i zimi,
Lutala i sita i gladna, i sretna i jadna.
Voljela sam kad me neko pomazi,
Skloni pod balkon da me od sintora pazi.
Nisam mogla zadugo tu ostati,
jer bi ljudi sinteraj pozvali.
Isla sam polako, vukla se od tuge,
Vidjajuci sve one sretne pse druge..
Mastala sam da me neko uzme k sebi, da ponudi mi dom,
Da ponudi ljubav dozivotnom prijatelju svom.
Na ulici sam rasla od steneta do velikog psa,
koji bori se za zivot zbog ljudske greske.
Hodala sam dugo, dok me nisu izdale
Moje sad vec noge stare, umorne i teske..
Legla sam u park i zaspala mirno, a izjutra me nije
Probudilo sunce vec uzasna bol u vratu.
Okruzena sam bila ljudima stranim,
Sto stavise mi omcu oko vrata.
Pogledala sam ih ocima tuznim, sto svezana sam bila
Ni duzna ni kriva..
Omca me stegla sve vise i vise,
A zvuci su nestajali tiho, sve tise i tise..
Shvatih da mi je kucnuo posljednji cas,
I da vise nema vremena za spas.
Sklopih oci tuzno i zacvilih jako
Da zapamte ti bezdusnici kako:"S griznjom savjesti nije zivjeti lako!!!"